U idealnim uslovima, znaš šta ti je važno. Imaš svoje prioritete, ciljeve, vrednosti. Ali svakodnevica, pa ona često izgleda kao lavina notifikacija, obaveza, tuđih očekivanja i misli koje se sapliću jedna o drugu. I odjednom se nađeš u momentu kada ne znaš ni šta si započela, ni zašto si krenula baš tim putem. Nemaš svoj kompas.
Zvuči poznato?
Ovaj tekst je baš o tome – kako da se ne izgubiš kompas u tom haosu. Ili, bolje rečeno – kako da sebe pronađeš ponovo, svaki put kad zalutaš. Hajde da krenemo malim koracima.
Kada sve postane previše: Vodič za povratak sebi
1. Podsetnici nisu znak slabosti – već mudrosti
Ako ti se dešava da napraviš plan, odlučiš da ćeš raditi na nekoj navici, i onda… u svom haosu jednostavno zaboraviš – nisi sama. To ne znači da ti nije stalo ili da si lenja. To samo znači da si – čovek, koji živi u brzom, haotičnom svetu, u kome je teško pronaći kompas.
Jedna od knjiga koje mi je veoma pomogla u razumevanju procesa stvaranja navika jeste knjiga „Atomske navike“ od Džejmsa Klira. Ako te zanima kako da uvedeš promene koje traju, topla preporuka – knjiga je puna jednostavnih, primenljivih saveta. I možda ćeš prepoznati neke navike, koje već imaš usvojene ali im nisi pridavala značaj, kao što sam ja.
Evo jednog konkretnog primera gde autor opisuje kako je godinama kupovao jabuke sa idejom da jede zdravije. Međutim, čim bi ih stavio u fioku na dnu frižidera, potpuno bi zaboravio na njih. Kada bi ih se setio, već bi bile pokvarene. I tako iznova. Sve dok nije redizajnirao svoje okruženje – i stavio jabuke na vidljivo mesto. Od tog momenta, počeo je da jede nekoliko jabuka dnevno. Ništa drugo se nije promenilo – osim vizuelnog signala.
Tako da ako želiš da promeniš navike, i pomogneš sebi, ne oslanjaj se samo na pamćenje. Postavi sebi na primer vidljive podsetnike:
- Stavi dnevnik tamo gde ga vidiš svako veče – pored kreveta, na stočiću, u torbi.
- Napravi screensaver sa porukom „Šta mi je danas važno?“
- Zalepi post-it pored ogledala sa rečenicom: „Ovo radim za sebe.“
- Napravi svoju listu prioriteta i zalepi je tamo gde je ne možeš zaobići – npr. na zid iznad radnog stola.
To nisu „male gluposti“ – to su alati da sebe podsetiš na ono što si već odlučila da ti je važno. U svetu u kom ti pažnja stalno odlazi na sve strane, ti praviš izbor da je vratiš sebi.
2. Tvoj kompas – a ne tuđi GPS
Vrlo lako skliznemo u poređenja. Društvene mreže, komentari, pritisak da budemo „produktivni“, svi znaju najbolje šta je za tebe dobro, gomila saveta, informacija. I tako često zalutamo jer zamenimo tuđe prioritete za svoje. I večito osećamo da nismo dovoljni i da nekako kasnimo.
Zato je važno da redovno proveravaš:
Šta je meni važno?
Kako ja želim da izgleda moj život?
Odvoji trenutak da to zapišeš. Ne mora da bude savršeno. Sam čin zapisivanja vraća ti fokus.
Kako?
Možda zvuči jednostavno, ali pisanje rukom ima dubok uticaj na naš mozak i emocije. Kada pišeš rukom, aktiviraš više delova mozga nego kada kucaš na tastaturi. Ova aktivnost uključuje motoričke, vizuelne i kognitivne funkcije, što pomaže u boljem razumevanju i pamćenju informacija .
Šta to znači za tebe?
To znači sledeće:
- Dublje razumevanje: Pisanje rukom te usporava i tera da razmisliš o onome što pišeš, što vodi ka dubljem razumevanju sopstvenih misli i osećanja.
- Bolje pamćenje: Fizički čin pisanja pomaže u boljem pamćenju informacija, jer angažuje više delova mozga i stvara jače neuronske veze .
- Veća kreativnost: Pisanje rukom podstiče kreativnost i omogućava slobodniji tok misli, što može pomoći u pronalaženju novih rešenja i ideja .
- Emocionalno oslobađanje: Pisanje dnevnika ili beleženje misli može pomoći u smanjenju stresa i anksioznosti, jer omogućava izražavanje i procesuiranje emocija .
Zato, uzmi papir i olovku, i zapiši svoje misli, osećanja, ciljeve ili jednostavno ono što ti je na umu. Možeš i nešto da nacrtaš, obojiš, što da ne. To može da bude jako opuštajuće, i podsticajno. Daj sebi oduška, pa vidi gde će te to odvesti. Neka ti to postane dnevna rutina – tvoje sidro u svakodnevnom haosu.
A u slučaju da imaš osećaj kašnjenja, zaostajanja preporučujem ti da pročitaš sledeći tekst: ,,Kako se izboriti sa osećajem da zaostaješ za drugima“.
3. Zastani – i vrati se sebi
U gužvi, najteže je usporiti. A baš to je najlekovitije. Možda ne možeš svaki dan, ali makar jednom nedeljno, odvoji deset minuta, zastani i zapitaj se:
– Kako se osećam?
– Šta me je izbacilo iz takta?
– Šta mi je donelo mir?
Ove mini-refleksije ti pomažu da ne ideš kroz život na autopilotu.
4. Ne počinji svaki put ispočetka
Ne moraš svaki put da praviš plan od nule. Umesto toga, napravi neke rutine koje te ukorenjuju:
– Jutarnji ritual od 10 minuta bez telefona;
– Nedeljni pregled ciljeva;
– Pisanje jedne rečenice dnevno o tome šta ti je bilo značajno, ili na čemu sam danas zahvalna.
To nisu obaveze – to su sidra. Pomažu ti da se ne izgubiš kad vetrovi duvaju na sve strane i talasi pokušavaju da te odnesu.
5. Budi nežna prema sebi
Da, mislim da je ovo malo izlizana fraza, možda i nervira jer je na primer Instagram zatrpan njom ali… to ne znači da ne može biti korisna, posebno kada sumnjamo u sebe. Što je i u redu, mislim da ne postoji čovek koji nema takve faze, ima onih kojima ta faza traje godinama. I to je OK. Nisi zakazala – samo si čovek. A život ume da bude i lep i haotičan istovremeno.
Zato, svaki put kad se uhvatiš da lutaš – prvo osvesti, a zatim pokušaj da primeniš neke od tehnika i alata za vraćanje sebi, koje ćeš pronaći ili ovde ili gde god na netu, čak i ChatGPT ti može dati savete, ako znaš na koji način da mu postaviš pitanje. I bitno, šta god da usvajaš, menjaš, kreni mikrokoracima.
Ovaj tekst može biti tvoj mali podsetnik kad ti zatreba. Sačuvaj ga. Vrati mu se kad osećaš da si se udaljila od sebe, ili ako želiš da dublje istražiš svoje prioritete, vrednosti i kako da ih koristiš kao kompas u svom profesionalnom i ličnom životu. Takođe, prijavi se na newsletter i zaprati me na društvenim mrežama.
I najvažnije: piši mi. Želim da čujem tvoja iskustva, možda nešto što ti je pomoglo, ili ako želiš da dublje istražim neku temu i pišem o njoj.
