Kako pronaći svoj put i da li je zaista samo problem u tebi?
Ponekad, u trenucima kad se osećam izgubljeno ili iscrpljeno, u meni se pojave ista pitanja: „Zašto meni ništa ne ide od ruke? Da li nešto radim pogrešno? Šta ako jednostavno nisam dovoljno sposobna kao drugi?“ I često vagam između toga da li je problem u meni, ili još uvek nisam pronašla svoj put? Možda je sve što mi treba više strpljenja, možda više vere u sebe. A možda jednostavno još nisam stigla tamo gde pripadam – i to je u redu.
U svetu gde se svi utrkuju da pokažu uspeh, samopouzdanje i jasnoću svog puta, lako je pomisliti da si ti ta koja „zaostaje“. Iako vredno radiš, trudiš se da učiš, stalno osećaš da se vrtiš u krug. A ko nema takav osećaj u ovom haotičnom vremenu u kome živimo.
Možda si već završila fakultet, možda si u fazi „šta sad“, ili već neko vreme pokušavaš da pronađeš sebe u poslu na kome se jednostavno ne uklapaš, ili jednostavno samo pokušavaš da nađeš neki posao, čisto da nađeš, ali zapravo nemaš pojma šta bi volela da radiš i čime bi se bavila.
Zastani na trenutak. Možda nije problem u tebi. Možda još samo nisi pronašla svoj put.
U ovom tekstu razgovaramo o:
- osjećaju izgubljenosti i nesigurnosti,
- prirodnim fazama traženja sebe u ranim karijernim godinama,
- i kako da prepoznaš kada je vreme da staneš i oslušneš – a ne da forsiraš dalje.
Nisi jedina – i nisi „problem“
Osećaj da nešto nije u redu sa tobom kada ne znaš „šta želiš“ ili kada ti stvari ne idu glatko – je vrlo čest.
Iako ti se možda čini da su svi oko tebe već „našli sebe“, prava istina je da većina ljudi samo izgleda kao da zna šta radi.
Rani karijerni periodi su često puni pokušaja, preispitivanja i sumnji. To je faza u kojoj nisi zakasnila, nego tek počinješ da stvaraš sliku o sebi u svetu rada.
A u ostalom, ko je rekao da je sve do tebe, da je problem u tebi, ili grubo rečeno da se sve vrti oko tebe.
Današnje doba, kapitalizam, društvene mreže, sve što se događa oko nas, u tvom bližem i daljem okruženju, svakako ima uticaja na naše razmišljanje, ponašanje, osećaj nesigurnosti. Pogrešno je smatrati da smo samo ,,mi” odgovorni za sebe isto kao što je pogrešno smatrati okruženje krivim za sve. Ni jedna ni druga krajnost nije preporučljiva. Zato je važno biti svestan.
Pa tako, umesto da se pitaš „Šta nije u redu sa mnom?“ – pokušaj da se zapitaš: „Šta bih volela da probam, istražim, naučim sledeće?“, „Koje akcije već danas mogu da preduzmem? “, ,,Na koji način mogu da pomognem sebi, umesto što se kinjim i vrtim u krugu nezadovoljstva?”
Ono na šta se fokusiraš – to raste
Sećate li se dana kada smo kao deca, uzimali lupu i izlazili na sunce. Pažljivo bismo je postavljali iznad suvog lista ili trave, tražeći onu tačku gde se svetlost skuplja u sićušan, ali moćan snop. U tom trenutku, obična sunčeva svetlost, raspršena i blaga, pretvarala se u energiju dovoljnu da zapali vatru. Nama je to samo bilo zabavno, čarobno, nismo tada ni bili svesni kakve pouke se mogu izvući, šta možemo iz toga naučiti.
Taj jednostavan eksperiment iz detinjstva nosi duboku poruku: kada raspršenu energiju usmerimo ka jednoj tački, ona postaje dovoljno snažna da izazove promenu.
U životu, često smo preplavljeni različitim mislima, obavezama i ciljevima. Naša energija se rasipa na sve strane, a rezultati izostaju. Ali kada se fokusiramo, kada usmerimo svoju pažnju i trud ka jednom cilju, postajemo sposobni da postignemo ono što smo smatrali nemogućim.
Kao što lupa koncentriše sunčeve zrake u jedan snop koji može zapaliti vatru, tako i mi, kada se fokusiramo, možemo zapaliti iskru promene u svom životu.
Uzmimo recimo i za primer neke jako uspešne ljude, u bilo kojoj oblasti koja nas zanima. One koji su na vrhu, najbolji u tome što rade. I zapitaj se ovo: da li te ljude vidiš svuda – na svakom gostovanju, u komentarima po LinkedInu, kako iznose mišljenje o svemu i svačemu, čisto da bi nešto rekli? Ne. Fokusirani su na ono u čemu su najbolji – i zbog toga ih nema svuda.
Fokus nije samo stvar discipline – već i svesnog izbora da ne trošiš pažnju tamo gde ne donosi rezultate. Ako želiš da više istražiš ovu temu, Džek Kanfild u ovom tekstu lepo objašnjava kako da razviješ i zadržiš fokus, naročito u svetu punom distrakcija: Tips for Focusing – Jack Canfield
Unutrašnji glas vs. Spoljašnji pritisak
Šta možeš probati, uraditi u ovakvoj situaciji?
Za početak možeš vežbati da prepoznaš: Da li je ovo moj san – ili nečija refleksija? Da li me ova opcija uzbuđuje – ili samo umara? Šta osećam u stomaku, grudima kad pomislim na to?
Kada nelagodnost nije znak da treba da stanemo?
Evo jednog primera: Kod mene blagi pritisak, nelagoda u stomaku, pa i strah znače da sam na dobrom putu, da menjam nešto, pa se zbog toga osećam nelagodno, jer mozak ne voli promene. Dakle, to ne znači da treba da odustanem, nego naprotiv, da jače guram napred.
Upoznaj svoje osećaje i intuiciju
Oslušnite sebe, ispratite, naučite svoje osećaje, pratite intuiciju. A ako sami niste sigurni, uvek možete potražiti pomoć, danas je to barem dostupno da li u vidu knjiga, podkasta, kurseva, psihoterapije. Veliki je izbor. I želim da imaš u vidu da je traženje pomoći jako komplikovan i hrabar čin. Ja sam to na teži način naučila. Ne moraš i ti.
Spoljašnji pritisak je često glasniji od unutrašnjeg glasa
Kada biraš svoj put, umesto da slediš tuđe korake, neminovno nailaziš na nerazumevanje. Ljudi ponekad projektuju svoje strahove, nesigurnosti i ograničenja na tebe – naročito kada radiš nešto što oni sami ne bi smeli da pokušaju. To nerazumevanje ne znači da grešiš.
Možda će ti reći da si naivna, da gubiš vreme, da „nemaš pojma kako svet funkcioniše“. Možda neće razumeti zašto učiš nešto „što nije isplativo“, zašto ne tražiš „pravu vezu“, zašto „ne uzmeš bilo šta samo da ne sediš kod kuće“.
Ali to što ne razumeju tvoj put – ne znači da on nije vredan. To znači samo da nije njihov. Normalno je da kada pokušate da živite život onako kako vama odgovara, mnoge veze i odnosi budu dovedeni u opasnost. Ali to je rizik koji vredi podneti.
Tvoj put ne mora da liči ni na čiji.
Mnogi koji su započeli svoj projekat, pokrenuli mali biznis, naučili novu veštinu, promenili branšu – prošli su kroz slične faze. Preduzetnički duh ( bilo da pokrećeš nešto svoje ili samo biraš autentičan put ) često se susreće sa predrasudama, podsmehom ili čak tišinom – umesto podrške.
Pogotovo kod nas, gde se često očekuje da, čim završiš fakultet, „sediš prekrštenih ruku“ i čekaš da te neko zaposli, jer jelte ti imaš diplomu, a ta diploma je samo jedan papir koji nema nikakvu vrednost dok ti svojom akcijom ne dokažeš suprotno.
Dakle, ti ne moraš da biraš taj scenario. Imaš pravo da tražiš više, da probaš, padneš, naučiš, uspeš.
Fokusiraj se na ono što želiš da gradiš – a ne na ono što drugi očekuju da budeš.
Znakovi da još uvek nisi pronašla svoj put – i zašto je to okej
Evo nekoliko znakova koji ti mogu reći da još tragaš – ali i da si na dobrom putu:
- Menjaš interesovanja, ali i dalje te nešto vuče ka učenju i ličnom razvoju.
- Imaš osećaj da si „na pogrešnom mestu“, ali ne znaš još gde je pravo.
- Pratiš inspirativne ljude, ali se osećaš loše jer nisi „kao oni“.
- Često imaš unutrašnje pitanje: „Zar je ovo to?“
Ovi znaci ne znače da grešiš – već da pitaš prava pitanja. A to je prvi korak.
Premišljanje, preispitivanje, zastajanje da bi razmislila – nisu slabosti. To su dokazi da koristiš svoju glavu.
U svetu koji često nagrađuje brzinu, automatske odgovore i površna rešenja, ti biraš da zastaneš. Da pitaš „zašto“. Da ne pristaješ na prvu ponuđenu verziju života.
To nije pasivnost – to je hrabrost razmišljanja.
Jer nisi robot. Nisi ovde da samo „odrađuješ“.
Ovde si da razumeš, da rasteš i da pronađeš ono što ima smisla baš za tebe.
Šta možeš da uradiš dok još ne znaš?
Ne moraš odmah da znaš sve. Ali možeš da se krećeš malim koracima, da preispituješ, istražuješ.
Za kraj, nešto što ti može pomoći u izboru svog puta:
- Briga o mentalnom zdravlju – bilo kroz razgovore s terapeutom, ili kroz iskren dijalog sa sobom. Upoznavanje sebe nije luksuz, već osnova za donošenje odluka koje te zaista vode napred.
- Zdravi odnosi – okruži se ljudima koji umeju da slušaju, ne osuđuju i podsećaju te na tvoju vrednost, čak i kad ti zaboraviš.
- Alati koji ti pomažu da ostaneš povezana sa sobom – planeri, mape uma, refleksije, dnevnik, šetnje bez telefona, priroda… sve što ti pomaže da čuješ sebe, a ne samo spoljne glasove.
- Dozvola da eksperimentišeš – život nije ravna linija. Svaka greška, svaka promena pravca, deo je tvoje mape. I sve dok ne odustaješ od sebe – nisi „izgubljena“. Samo istražuješ.
Meni je lično psihoterapija veoma pomogla:
- Pomogla mi je da se približim sebi – da otkrijem ko sam, šta želim i kuda zapravo idem.
- Bila mi je podrška u trenucima kad nisam bila sigurna da li sam na pravom putu.
- Pomogla mi je da sagledam situaciju objektivno – bez mešanja tuđih mišljenja, strahova ili očekivanja.
- Da ne razbacujem svoju energiju na sve strane, već da je usmerim tamo gde želim da rastem.
- Da dođem do one bistrine uma koja mi je bila potrebna da prepoznam svoj put.
Možda nisi na pogrešnom putu – možda si samo u fazi u kojoj tek postavljaš temelje.
Ako ti se ovaj tekst dopao, prijavi se na klikvirtuoz newsletter i ako misliš da bi ovaj tekst nekome koristio, slobodno ga podeli, a naravno zaprati me i na društvenim mrežama.
